Međutim, danas se dopušta da se crnina obavezno nosi do 40 dana, a po želji pola godine ili godina. Ovde treba naglasiti da se, bez obzira, kada se desio smrtni slučaj u porodici, obavezno slavi krsna slava, na isti način kao i uvek.
Kaže se, čak, da je potrebnije slavu slaviti pod tim okolnostima, jer se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika.
Ne treba u godini dana posle smrti pokojnika praviti veselje u kući, svadbe, žurke, igranke i slično. U svim ovim slučajevima i o svemu što je vezano za običaje o sahranama, dobro je posavetovati se sa sveštenikom, jer su običaji različiti u raznim krajevima, pa je ovde nemoguće pomenuti i ukazati da li je neki običaj dobar ili nije.
Po hrišćanskom učenju smrt je "kazna za greh", kazna za Adamov greh prema Bogu. Prema prvobitnom Božjem planu čovekov prelazak iz zemaljskog života u večnost, trebalo je da bude bezbolan, jedan preobražaj duše i tela, slično leptiru koji iz ličinke na krilima se uzdiže prema nebu.
Da li ste čuli za ove narodne običaje vezane za smrt bliske osobe?
Pročitajte još
Svaki pogreb prate razni običaji u Srbiji. Razlog za to leži u činjenici da svaki kraj ima svoje karakteristične navike i rituale.
U prošlosti ljudi su najčešće umirali u svojoj kući. Pa su i nastala narodna verovanja za sahrane vezana neposredno za smrt najbližeg. Tako, na primer, u pojedinim mestima svi članovi porodice moraju biti budni kada se dogodi smrt. Kako se smatra da je smrt stanje slično spavanju postoji opasnost da se pokojnik "sretne" sa osobom koja je zaspala, te da će on sledeći umreti.
Ukoliko osoba umre sa otvorenim očima, onaj koji je prvi ugleda umire za njima. Dok pokojnik kome se su našle šibice u džepu u trenutku smrti sigurno će se povampiriti. Iz ovog verovanja razvijeno je drugo – ubadanje pokojnika iglom kako se ne bi vratio kao vampir.
Odmah nakon smrti sva ogledala u kući se prekrivaju, jer duh pokojnika može da uđe u ogledalo i ostane među živima. U okolini Valjeva u tu svrhu otvaraju se prozori i vrata, a sav nameštaj, pa i posuđe se okreću naopako.
Voda u kojoj se preminuli kupa je nečista. Pa ima moć da učini nažao onome ispred čije kuće se prospe.
I samo mrtvo telo je štetno po životinje i biljke. Zato pogrebna povorka nikako ne treba da ide preko polja i livada ili kroz stado. S druge, pak, strane postoji verovanje da je bolest demonskog karaktera. Te ljudi iznose bolesnu decu pred povorku koja prolazi kako bi bolest prešla na pokojnika.
U pojedinim ruralnim krajevima naše zemlje smatra se da rođaci koji su rođeni istog meseca imaju istu sudbinu. Odnosno, smrću jednog vrlo brzo nastupa i smrt drugog. Da bi se to izbeglo, prilikom organizovanje sahrana, vrši se “otkup” mrtvaka. Dok se u okolini Zaječara rodbina i prijatelji na groblju gađaju komadima zemlje. Ovo verovanje donosi sreću, tj. pogođeni “neće biti sledeći”.
U drugim, pak, delovima na pogrebu se gađa strelom. Onaj ko pogodi metu dobija imovinu pokojnika.
Prema verovanju, sa groblja se ne treba vraćati istim putem. Na taj način pokojnikova duša može da pronađe put do kuće.
Tradicionalni ritual jeste i pravljenje lutke sa likom preminulog. Žene iz najuže porodice svakog dana dana je peru i oblače. Ako je u pitanju muškarac običaj se obavlja dve i po godine. Dok za žene dve godine. Nakon tog perioda lutka se odnosi na grob.
Takođe, postoje i verovanja i običaji nakon sahrane vezani za parastose. Oni su posebno izraženi u vlaškom kraju. LJudi koji se nađu na sofri ne smeju da ustanu sve dok sa ručkom ne završi najstarija osoba za stolom. Time se štite mlađi od prerane smrti.
BONUS VIDEO:
(Direktno.rs)
