Harison Okene je sedeo na toaletu, sigurno najgorem mestu za boravak u vreme katastrofe, kada je neočekivani talas udario u brod tegljač na kojem je radio i prevrnuo ga naglavačke. Tada je bio na podu, a toalet je bio iznad njega.
- Pokušavao sam da otvorim vrata da izađem, kada je toalet pao i udario me u glavu - kaže on. Imao je vremena da vidi kako krv curi iz rane pre nego što su se svetla ugasila.
- Svuda je bio mrak.
Kupatilo je počelo da se puni vodom.
- Nije trebalo dugo. Minut, dva minuta - kaže on i priseća se kako je osetio da brod dodiruje morsko dno. Trideset metara ispod površine, zaustavio se.
Pročitajte još
Sam Okene ne koristi reč „katastrofa“ da opiše događaj iz 26. maja 2013. i neverovatne dane koji su usledili. On je to iskustvo počeo da posmatra drugačije. Oduvek je voleo vodu i kao dete je sanjao o kući pored mora. Sada je voli još više, priznao je za Gardijan.
Okene je obavljao svoju uobičajenu jutarnju rutinu kada se dogodio „incident“, kako ga on naziva. Imao je 29 godina i radio je kao kuvar na brodu DŽasko-4, tegljaču koji je pomagao tankeru za naftu oko 20 milja od obale Nigerije. Bilo je oluja, a more uzburkano. Tegljač je pomagao u stabilizaciji tankera. Okene je ustao i pomolio se, kao i svakog jutra pre nego što je krenuo u kuhinju da uključi ringlu kako bi spremio doručak. U tom trenutku se još uvek nije obukao i nosio je samo bokserice. Trebalo je da ide na odmor za tri dana - razmišljao je o tome dok je išao ka kupatilu, kada je talas udario.
Voda je počela da puni kabinu. Okene je paničio dok se mučio da otvori vrata. Kada je konačno zaronio u vodeni mrak, nije imao pojma u kom pravcu je okrenut. Propeleri su bili podignuti, kormilara spuštena. Leva i desna strana više nisu imale mnogo značenja. U hodniku do vodonepropusnih vrata, odnosno izlaznog otvora – sreo je dvojicu, ili možda trojicu svojih kolega. Kako se nivo vode u čamcu povećavao, borili su se sa otvorom.
- Nisam imao strpljenja da čekam - kaže Okene. U pokretu koji je sigurno bio suprotan svakom instinktu, okrenuo se od izlaza i zaplivao dublje unutra.
Foto: Jutjub printskrin/The Telegraph
Okenova priča o preživljavanju delimično je priča o njegovoj veri i sreći. Ali to je takođe priča o brzom donošenju odluka i vanrednim uslovima. Jer, dok je plivao od zatvorenog izlaza, sila vode ga je odnela u drugi toalet, ovaj put povezan sa kabinom drugog mašinera. Vrata su se zatvorila kada ga je odnela voda i nivo vode je porastao, ali kupatilo se nije potpuno napunilo.
Posada je rutinski držala sva vrata kabina zatvorena zbog pretnje od pirata.
- Vazduh nije mogao potpuno da izađe iz čamca. Deo je morao da bude zarobljen unutra - kaže Okene. Držao je glavu u malom džepu vazduha ispod plafona, što je, u stvari, bio pod, priljubljen za dno umivaonika.
Zatvoren u mraku, čuo je „toliko vike, vike, vike“ – kolege „kako dozivaju i plaču“.
U ovom trenutku, Okene je i dalje smatrao izlaz svojim najboljim putem ka slobodi. U pokušaju da napusti kupatilo, polomio je kvaku na vratima.
- Ali rekao sam sebi, umesto da paničim, moram da smislim izlaz.
Od ovog trenutka, negovao je u sebi neku vrstu hiper-smirenosti.
Okene kaže da je oduvek bio praktičan. Bio je „među najmlađima“ od 13 dece, a majka ga je smatrala pomagačem. Nosio je povrće sa sobom da ga prodaje na pijaci u Variju, gde su živeli. Sada je praktičnost bila način na koji je sebe ubeđivao da „ima kontrolu nad situacijom“. Ugledavši ventilacioni otvor, razbio ga je i upotrebio njegov komad čelika kako bi otvorio vrata i oslobodi se. Dok je to radio, njegove kolege su jedan za drugim utihnuli.
- Više ih nisam mogao čuti - kaže Okene.
Pretpostavio je da su pobegli, ali to nije bilo tačno.
Foto: Jutjub printskrin/The Telegraph
Kada je otvorio vrata i ušao u kabinu drugog mašinera, video je dva prsluka za spasavanje, svaki sa lampom. Stavio je jednu lampu u usta, drugu u bokserice i ponovo otplivao do vodonepropusnih vrata pokušavajući da pobegne. Ispred kabine drugog mašinera, hodnici su bili puni vode, nije bilo vazdušnog džepa, i nije imao dovoljno daha da dugo radi na izlaznim vratima.
Iznova i iznova tokom narednih minuta i sati, vraćao se, plivajući između sigurnosti svog vazdušnog džepa i vodonepropusnih vrata. Prvi put je zamalo promašio put nazad do sigurnosti kupatila drugog mašinovođe – bilo je toliko vrata: mašinska soba, rashladni komoru, trpezarija.
- Ako biste se zaglavili u bilo kojoj prostoriji, bili biste izgubljeni. Bilo je potpuno mračno, bio sam zbunjen. Ako ne reagujete brzo, možete tamo izgubiti život - kaže on. Kasnije je saznao da je jedan od njegovih kolega ušao u trpezariju i udavio se.
Okene se ponovo usredsredio na praktične stvari. Pretražujući torbe, pronašao je konzervu sardina, limenku kole i nekoliko labavih kombinezona. Pocepao je prekrivače na trake i svezao ih u konopac. Jedan kraj je pričvrstio za vrata kabine. Sada, kada se umorio kod vodonepropusnog otvora, „mogao bih da koristim konopac da se vratim nazad.“
Voda je bila veoma hladna, pa je Okene zatim otkinuo drvene panele sa plafona i vezao ih u mali splav. Sada je mogao da sedi tamo gore u svom malom vazdušnom džepu i da smisli kako da izađe iz olupine.
U potpunom mraku i tišini, Okene se našao u čudnom trenutku, na mestu izvan svih mapa ljudskog opstanka. Bilo je kao da je prešao u paralelni svet sa samo nesigurnim osećajem vremena i malo šta bi probilo senzornu uskraćenost, osim prigušenog zujanja brodova koji su se kretali kroz okean skoro 30 metara iznad njega. Sada je Okene shvatio da ne sme da napusti svoju bazu. Otvaranje vodonepropusnih vrata izgledalo je nemoguće.
- Zato sam morao da sklonim misli od toga. "Pustite me da ostanem ovde", pomislio sam - iskren je Okene.
Toliko je slane vode popio da mu je grlo pulsiralo, a jezik se ljuštio. Jeo je sardine i pio kolu, dok su ga rakovi grickali. Osećao je kako mu grizu noge, trup i ruke, praveći nove rane. I sve vreme, nivo vode je rastao. Okene je mislio na majku i na ženu.
- Kako se oseća? Kako će se svet ophoditi prema njoj? Nisam imao pristup ničemu. Sve su bile misli i sećanja pred mojim očima. - Molio se i pevao crkvene pesme.
- Oče, ne možemo te videti, ali možemo videti tvoja čuda - pevao ponovo i za Gardijan.
- Pokušao sam da ubijem strah u sebi. Jer je strah stvar koja te može brzo ubiti. Ta panika koja te napada, ubija te pre nego što dođe tvoja prava smrt. Jer u trenutku kada počneš da paničiš, koristiš previše kiseonika.
Kada je drugačiji zvuk, bliži njemu, poremetio tišinu, Okene nije imao pojma da je ronilac došao da postavi markersku bovu na plovilo kako bi upozorio ostale putnike na lokaciju olupine. Zakucao je u znak nade po strani čamca, „pokušavajući da pošalje signal osobi napolju“.
Nema pojma koliko je sati ili dana kasnije postao svestan sitnog poremećaja u mraku – „odraza svetlosti poput mehura“. Napustio je svoj splav da pokuša da pronađe izvor svetlosti, nije uspeo, vratio se, napunio pluća sa malo preostalog kiseonika i ponovo pogledao. Ovog puta je video ronioca kako pliva na dugačkoj pupčanoj vrpci.
Video sa kamere na roniočevoj kacigi prikazuje trenutak kada je ronilac video Okenov bledi dlan kako pluta u vodi ispred njega. Ronilac javlja bazi da je pronašao još jedno telo. A onda Okenova ruka zgrabi njegovu...
Foto: Jutjub printskrin/The Telegraph
Prvo, Okene je odveden do ronilačkog zvona, a odatle u rekompresionu komoru gde će provesti još tri dana; umro bi da se vratio direktno na površinu Nije mogao da veruje kada mu je spasilačka ekipa rekla da je bio pod vodom skoro tri dana. Nije imao osećaj da je proveo ni jednu noć.
Neverovatno, kada su Okeneovi vitalni znaci izmereni, on kaže: „Sve je bilo normalno. Moja temperatura, krvni pritisak. Mislio sam da to nije normalno.“
Pušten iz rekompresione komore, odbacio je savet da ode u bolnicu. Očajnički je želeo da se vrati kući. Ali tokom narednih nekoliko nedelja, medijske ekipe su se okupljale ispred njegovih ulaznih vrata, a noći su bile ispunjene snovima. Dok je spavao, „osećao je kako krevet tone.
- Podigao bih ženu, nosio je i pokušavao da otvorim vrata da bih izašao - kaže on.
Snimak cele akcije spasavanja možete videti u nastavku teksta:
Otišli su u Gambiju na odmor. Hotel na obali mora možda zvuči kao najgore mesto za oporavak, ali za Okenea je okean uvek bio „veoma mirno mesto“. Plivao je, u bazenu, u moru, a kada se vratio u Nigeriju, kaže:
- Bio sam dobro.
Ali u mnogim pogledima, najteži deo je tek počeo. Okene je morao da rekonfiguriše svoje razumevanje svog mesta u svetu, svog života. Bio je kod psihologa, „ali ona nije govorila ništa što mi je imalo smisla“. Osećao se kao da je prepušten.
Ponovo je nesreća bila prekretnica.
Godinu dana nakon što je DŽasko-4 potonuo, Okene se vozio na posao sa prijateljem kada je njegov automobil sleteo sa mosta u vodu u gradu Port Harkort.
- Kada sam otvorio oči, sve četiri gume su mi bile pukle.
Isplivao je iz auta, samo da bi shvatio da je njegov prijatelj još uvek na suvozačevom sedištu. Vratio se plivajući da ga izvuče. Nijedno od njih nije zadobilo povrede, pa su otišli u policijsku stanicu, gde im je rečeno da automobil mora da bude izvađen iz vode.
- Zato sam ponovo sišao u vodu da stavim konopac oko auta i izvučem ga. Posle toga sam sebi rekao: "Čega se plašiš? Kako možeš biti uplašen? Toliko si toga video. Ako si prošao kroz ovo, mislim da ne bi trebalo ničega da se plašiš".
Foto: Jutjub printskrin/The Telegraph
Okene je želeo da se obučava za ronioca, ali ga je njegov stariji brat, zabrinut za njegovu dobrobit, savetovao protiv toga. Godine 2015, Okene i njegova supruga su se rastali.
- Bio sam sam. Nisam imao dece, nisam imao ženu. Nisam imao dobar posao. Bio sam frustriran. Samo sam sa svojim psom. Bio sam depresivan, ali niko nije znao - kaže on.
Okene deluje više uplašeno ovim iskustva nego vremenom provedenim pod vodom. Osećao je da će umreti ako ne preduzme ništa.
- Da sam seo i rekao: "Ne idem više u okean", danas ne bih bio ovde.
Umesto toga, upisao je tromesečni kurs ronjenja i rekao bratu kada ga je završio.
- Suočio sam se sa mnogim svojim strahovima u životu i odlučio sam da se jednom za svagda suočim sa ovim - kaže on.
- Znam da bi to trebalo da bude moj strah, ali ne moram da se plašim vode. Jer moram jednom za svagda da prihvatim svoj strah i budem jak. Naša sreća, naša radost, naša budućnost – sve je u našim rukama. Morao sam da reprogramiram svoje razmišljanje. Uravnotežio sam svoj um - kaže on.
Osam godina kasnije, Okene, koji sada ima 41 godinu, radi kao ronilac, instalira, gradi i popravlja naftna i gasna postrojenja; trenutno je na svom ronilačkom brodu.
- Maksimalna dubina do koje sada mogu da idem je 50 metara - kaže on.
Ima partnerku i troje dece. NJegovo iskustvo pod vodom i preživljavanje „promenili su mu život na toliko načina. Način na koji razmišlja, način na koji vidi život. I, da, zapravo su mu poboljšali život“, kaže on.
- Znam da postoji Bog i da postoji Bog pored mene. Znam da ima veliku svrhu za mene. Uvek se osećam tako udobno i vodim sebe. Trudim se da nikoga ne uvredim i trudim se da verujem životu, jer kada su ljudi blizu smrti, tada razumeju... Svi smo jedno - Značenje dolazi od „života koje dodirnete“.
Okene sada ima kuću pored jezera, ali to nije baš mesto gde želi da bude.
- Ako budem imao novca, kupiću kuću pored okeana.
BONUS VIDEO:
